Kako je nastala Karađorđeva šnicla
Malo ko zna da ova dika i ponos srpske nacionalne kuhinje nije tzv. „narodno jelo“ i da je njegov autor itekako poznat…
Malo ko zna da ova dika i ponos srpske nacionalne kuhinje nije tzv. „narodno jelo“ i da je njegov autor itekako poznat…
Naime, izvesni Mića Stojanovic iz Čestine kod Gruže, jedan od najvećih kuvara koje je Srbija ikada imala, je bio toliko dobar u svom poslu da je već u svojim ranim dvadesetim godinama postao šef kuhinje poznatog i priznatog beogradskog restorana - „Golf“. I radio je on tu neko vreme, bez ikakvih većih problema, sve dok jednom prilikom, davne 1959, put do ovog restorana nisu pronašli i neki istaknuti posetioci iz Rusije…
I umesto da, kao što je i red kad se nađeš u Srbiji, naruče pasulj, sarmu, kupus ili podvarak, oni izraziše želju da glad utole „Kijevskim kotletom“. Nije da Mića, glavni junak ove naše priče, nije umeo da napravi „Kijevski kotlet“ (nije to neka mudrost, pravićemo ga i mi jednom pa ćete videti), nego nije imao dovoljno piletine koja je glavni sastojak tog specijaliteta. Da bi se izvukao iz ovog „neobranog grožđa“, a i da bi, pri tom, sačuvao dobru reputaciju i sebi i restoranu u kojem je radio, rešio je da im, umesto naručenog jela, od sastojaka kojima raspolaže, napravi nešto ukusno, interesantno i nikada ranije viđeno.
Izvršivši određene modifikacije traženog kotleta (zamenio je vrstu mesa i punjenje, a zadržao pohovanje), dobijena je ukusna šnicla vrlo zanimljivog oblika. Međutim, Mića i dalje nije bio zadovoljan rezultatom pa ju je zbog toga još prelio tartar sosom i ukrasio komadima limuna i paradajza složenih tako da su neodoljivo podsećali na orden Karađorđeva zvezda. Eto, sad je jasno i poreklo imena.
Što se onog drugog, narodnog, imena tiče, verujem da tu nema mnogo šta da se objašnjava. Asocijacija je, složićete se, savršeno jasna...
Gordana Milinković
Naime, izvesni Mića Stojanovic iz Čestine kod Gruže, jedan od najvećih kuvara koje je Srbija ikada imala, je bio toliko dobar u svom poslu da je već u svojim ranim dvadesetim godinama postao šef kuhinje poznatog i priznatog beogradskog restorana - „Golf“. I radio je on tu neko vreme, bez ikakvih većih problema, sve dok jednom prilikom, davne 1959, put do ovog restorana nisu pronašli i neki istaknuti posetioci iz Rusije…
I umesto da, kao što je i red kad se nađeš u Srbiji, naruče pasulj, sarmu, kupus ili podvarak, oni izraziše želju da glad utole „Kijevskim kotletom“. Nije da Mića, glavni junak ove naše priče, nije umeo da napravi „Kijevski kotlet“ (nije to neka mudrost, pravićemo ga i mi jednom pa ćete videti), nego nije imao dovoljno piletine koja je glavni sastojak tog specijaliteta. Da bi se izvukao iz ovog „neobranog grožđa“, a i da bi, pri tom, sačuvao dobru reputaciju i sebi i restoranu u kojem je radio, rešio je da im, umesto naručenog jela, od sastojaka kojima raspolaže, napravi nešto ukusno, interesantno i nikada ranije viđeno.
Izvršivši određene modifikacije traženog kotleta (zamenio je vrstu mesa i punjenje, a zadržao pohovanje), dobijena je ukusna šnicla vrlo zanimljivog oblika. Međutim, Mića i dalje nije bio zadovoljan rezultatom pa ju je zbog toga još prelio tartar sosom i ukrasio komadima limuna i paradajza složenih tako da su neodoljivo podsećali na orden Karađorđeva zvezda. Eto, sad je jasno i poreklo imena.
Što se onog drugog, narodnog, imena tiče, verujem da tu nema mnogo šta da se objašnjava. Asocijacija je, složićete se, savršeno jasna...
Gordana Milinković
